Let haiku be on the UNESCO list! (30)

 

Let haiku be on the UNESCO list!

 

Here is a letter of support of the campaign from Ms. Milena Drpa, Modriča, Bosnia and Herzegovina.

The former half is written in Bosnian, and the latter half in English.

We sincerely wish to appreciate and share it with each other.

 

LETTER OF SUPPORT

 

First name: Milena

Last name: Drpa

Town: Modriča

Country: Bosnia and Herzegovina

 

 

Писмо господину Хиденори Хирута

 

Ви сте веома далеко, а ја живим у малом градићу Модрича у Републици Српској (која је у Босни и Херцеговини), на Балкану, али све оно што је од вас нама хаиђинима написано као евентуални подсјетник о чему требамо размишљати и писати и начин на који је све то казано, мене је убиједило да су наше и ваше мисли у истом кругу, у истој башти, ове огромне планете и да су блиске, сличне, пријатељске.

Размишљам често о животу и пошто имам 65 година, чини ми се да себи смијем дати за право да је моје мишљење, утемељено на дугом искуству озбиљне грађевине која се зове живот, мишљење које треба да се чује…

Не знам како сам пришла „хаику свијету“. Рекло би се случајно, али ја знам да ништа на овом свијету није случајно. Случајност би била, можда, да међу хаиђинима нисам и остала.

Моја прича на ову тему биће исписана обичним ријечима жене (мајке, супруге, просвјетног радника, пјесникиње, домаћице у својој породици). Ипричаће уствари на другачији начин оно што се може написати као стручна социолошка студија.

Моје писање може се доживјети и као погрешан, можда површан, или лаички, или недовољно стручан, начин писања на ову тему и за овај задатак, али може то бити и пријемчивије, ближе човјековом размишљању, искреније, конкретније и истинитије. Како год се схвати, ја знам да ћу написати оно што најискреније мислим на основу свог личног искуства…

Људи су у своје животе нагомилали огромне количине којечега, што онога у главама, што материјалног, од чега се одавно полако гуше. То „много“, то „превише“, то „још тога“ сигурно прави највеће сукобе међу људима, и у мањим скупинама, и глобално, на планети. Већина људи зна да  то „морам, желим имати још, морам, желим постићи још више, па још више“, доноси раздор међу људима. Прво, пати, незадовољна је и огорчена огромна већина оних који не могу да прате и постигну нагомилавање свега постојећег. Посљедице су отуђеност, недостатак емпатије, затварање у себе, незадовољство, губљење осјећаја за захвалност, појава зависти, потцијењеност једних и често погрешна прецијењеност других.

Мало је дужа била прича у уводу о „смркнутој“ страни живота!!!

Нажалост, прекратка је, просто незнатна за стварност у којој живимо. Овдје је то само као сличица исписана ријечима које имају намјеру да нас подсјете гдје смо, ко смо, какви смо и како нам је. Сличица једног обичног, „малог човјека“, једне широком свијету непознате наставнице и пјесникиње из мале српске вароши на Балкану.

Споменула сам раније да сам, не знам како, пришла свијету хаику пјесника. Како год да се то десило, остала нисам случајно! Иза мене су дуге године у којима другујем са овом поезијом и људима који се њом баве.

Хаику поезија је, тако сам је ја схватила од самог почетка, управо нешто супротно ономе о чему сам писала на почетку, осврћући се се на данашње реално вријеме, на савремени живот и понашање људи. За разлику од многих људи који нас својом животном филозофијом увлаче у стање страха од живота и будућности свијета, хаику својим кратким скупом одабраних ријечи казује да је суштина и важност нечега у једноставности, да је љепота у оним ситницама које нас свакодневно окружују, да је срећа у свакодневним тренуцима малих људских радости које испуњавају свачији живот. Кроз хаику, као кроз кап чисте росе, човјек може да докучи љепоту природе, радост живота, смисао човјекове доброте, љубав према свему постојећем.

Ту се никоме не пружа ништа крупно, не подстиче се на срећу постигнуту стицањем непотребних материјалних добара, не нуди се ништа што личи на конфликт и раздор међу људима. У стиховима хаику пјесме је увијек чистота свега чему бисмо требали тежити како бисмо опстали као људи, ту је увијек ријеч која буди љепоту, радост, саосјећање, племенитост и грађење себе једноставношћу, скромношћу и захвалношћу на путу ка истинском достојанству које уствари и припада човјеку.

Зато су у све већим удружењима, тим топлим и благим „хаику републикама“ „становници“ у порасту, међусобно топло и људски, без уобичајене зависти и сујете, повезани још од онда од кад се из далеког Јапана ова необична древна поезија, баш као нека необична древна свјетлост, распршила свијетом.

Зато су бројни хаиђини широм ових крајева одавно моји дугогодишњи, веома искрени пријатељи!

Као мноштво добрих ствари и добрих људи на овој планети, тако су и хаиђини и хаику поезија придружени љубави, љепоти и племенитости – ономе што једино може спасити овај свијет.

 

 

A letter to Mr. Hidenori Hiruta

 

You are far away from here, and I live in Modriča, a small town in Republic of Srpska, Bosnia and Herzegovina, the Balkans, but everything you wrote to us, to haiku poets, as a potential reminder of what we should think and write about, and the way all that was said, convinced me that our thoughts are in the same circle, in the same garden of this enormous planet, and that they are close, alike, friendly.

I often contemplate life, and, since I am 65 years old, it seems to me that I can take the liberty of saying that my opinion, based on wide experience of a serious building called life, is an opinion that should be heard. 

I do not know how I approached the haiku world. By chance one would say, but I am convinced that nothing in this world is coincidence. A coincidence would have been perhaps if I had not stayed among haiku poets.

My story about this subject is going to be written in ordinary words of a woman (a mother, a wife, a teacher, a poet, a housewife). Actually, it is going to express in a different way something that could be written as an expert social study.

My essay could also be interpreted as a wrong, maybe, superficial, or lay way of writing about this subject, and for this assignment, but it could also be something more acceptable, closer to people’s way of thinking, more sincere, more concrete, and truer. Whatever point of view you take, I know that I will write what I honestly mean, on the basis of my personal experience…

People have accumulated in their lives enormous amounts of all sorts of things, mentally as well as materially, which has been suffocating them slowly for quite some time. A desire for more, for too much, is most certainly the cause of the greatest confrontations among people, either in smaller groups or globally, on the planet. Most of the people are aware that I must have more, I want to have more, I must, I want to achieve more and more provokes discord among people. In the first place, the vast majority of those who cannot keep pace and achieve this accumulation suffer and become dissatisfied and bitter. The consequences are alienation, the lack of empathy, withdrawal into a shell, dissatisfaction, the loss of sense for gratitude, envy, underestimation of some people and often undeserved overestimation of the others.

Quite long was this story about the dark side of life!!!

Unfortunately, it is too short, insignificant for the real world which we live in. Here it is just a small image written in words which have the intention to remind us where we are, who we are, what kind of people we are, and how we feel. It is a small image of an ordinary, little man, of a teacher and a poet unknown to the wider circle of people, from a small town in the Balkans.

I already mentioned that I am not sure how I approached the world of haiku. However it happened, I did not stay in it by coincidence! For many years now I am friends with poetry and the people who write it.

Just as I perceived it from the start, haiku poetry is something completely opposite to what I was writing about at the beginning of this essay, referring to the present real world, to contemporary life and human behavior. Unlike many people who, using their philosophy of life, make us afraid of life and the future of the world, haiku poetry tells us, using its group of chosen words, that the essence and the importance of something lies in simplicity, that beauty lies in those simple things which surround us in everyday life, that happiness lies in everyday moments of small joys which fulfill everyone’s life. Through haiku, just like through a pure dew drop, man can fathom the beauty of nature, the joy of life, the purpose of human kindness, love of everything that exists.

Haiku does not provide something big; it does not promote happiness based on unnecessary material goods; it does not offer anything that resembles conflict or discord among people. In haiku verses there is always purity of everything we should aspire to in order to survive as human beings; there are always words that bring about beauty, joy, compassion, generosity and personal growth by means of simplicity, modesty, and gratitude on the road towards true dignity, which in fact belongs to human beings.

That is the reason why in growing haiku societies, in those warm and gentle haiku republics the number of residents is rising. They have been linked in a warm way, without any envy and vanity since the time when this unusual ancient poetry from Japan spread across the world, just like some unusual ancient light.

That is why the numerous haiku poets from this region have been my true friends for a long time!

Like many good things and good people on this planet, haiku poets and haiku poetry are joined with love, beauty and generosity – the only things that can save this world.